"ZAŠTO IMA TOLIKO RELIGIJA?"

iz knjige

BOG U PITANJIMA

Andre Frossard

 

 

   "Pascal kaže da muškarci potroše više vremena za izbor kravate nego žene, a za izbor žene više nego za vjeru: ljudi usvajaju vjeru osoba uz koje žive, a ovima je vjera prenesena prema društvenom porijeklu i kulturnim tradicijama njihove zemlje. I bolje je tako: na zemlji su religije toliko brojne, da kad bi čovjek prije izbora trebao sve proučiti, ne bi mu za to bio dovoljan cijeli život. Pa i ako se ograničimo na tri religije koje se temelje na Bibliji, židovska i kršćanska vjera, te islam - one imaju tako dugu povijest, tako različitu viziju stvarnosti i toliko bogate duhovnosti, da se nitko ne bi usudio tvrditi da ih dovoljno poznaje, da bi između njih birao s potpunim poznavanjem stvari. Tolikim religijama odgovaraju isto tolike istine: prema tome, nemoguće je izvršiti neki izbor."

                                  ***

   MEĐUTIM - ako je Bog jedan, onda božanska istina može biti samo jedna.

                                 ***

   Božja se istina ne odražava na isti način u svim duhovima, upravo onako kako se njegov stvaralački genij očituje na razne načine u beskrajnoj različitosti vrsta. Usprkos tome, božanska istina ostaje uvijek istovjetna i jedna.

   U stvarnosti, religije i nisu toliko mnogobrojne kako se smatra. Uklonite kulturne ukrase u koje su odjenute, oslobodite ih od više ili manje obrađenih oblika praznovjerja, po kojima se prividno razlikuju, onda će u biti ostati samo dvije: monoteizam i panteizam; najprije imamo religiju koja priznaje postojanje jednog osobnog Boga; zatim imamo religije koje otvoreno ili prikriveno niječu toga Boga, ili ga ignoriraju, a te - pošto su istražile vijuge i arabeske raznih mišljenja, katkad i oštroumnih - sve smjeraju prema jedinom i istom panteizmu, u kojem se stječu lokalna poganstva, neki oblici samoubilačkih duhovnosti, koliko god bile genijalne, kao i filozofije, označene kao moderne, a koje prirodi pridaju božanska svojstva; neki navodno znanstveni ateizam pridaje ih - a da toga nije svjestan - čak prvotnoj materiji za koju nitko ne zna od čega je načinjena. Moguće je Boga nijekati - ali je nemoguće njega se riješiti. Vrlo je teško izbjeći monoteizam, a da čovjek ne upadne u panteizam, u njegovu "Sveveličinu", u njegovu temeljnu Energiju ili u ono "bilo što" gdje misao na sve načine nastoji rastočiti ideju o Bogu, da je unese u tijek stvari.

   Ostanimo kod oblika monoteizma koji nas se na-jizravnije tiče, kod biblijskog monoteizma, jer on je pri nastanku ne jedne nego triju religija, židovstva, kršćanstva i islama. Ali ako su ove tri grane monoteizma i udaljene, da tako kažemo, na razini tla - iz povijesnih, kulturnih, klimatskih i psiholoških razloga, što ih čini jedne drugima skoro tuđima - ipak njihov govor postaje sve sličniji, dok se ne ujedine u hvaljenju Boga, a to tim više što se više oslobađaju da ne budu obuzete svagdašnjicom, pa se uzdižu u specifičnom redu svoje duhovnosti. Na vrhuncima židovske vjere, kršćanstva i islama, mistici govore istim jezikom. Kad ne dostignu te vrhunce, ili kada s njih siđu da lakše podlegnu napasti moći, osvajačkog duha i drugih varljivih oblika, ljudi se između sebe bore, dajući dojam da su u službi religije koje su međusobno nepodnošljive, bez ičega zajedničkoga. Mir vlada samo na vrhuncima.

Ovca u vučjoj koži

Ja sam ovca u vučjoj koži,
moj pastir je Gospod,
ne bojim se silnog mnoštva,
jer sa mnom je Gospod.

                   ponirski psalam

Bog nije sa ljudima, već sa izuzetnim pojedincima

Priča o proroku Miheju

Sveto Pismo

1. Carevima, glava 22

1. I prođoše tri godine bez rata između Siraca i Izrailjaca.

2. A treće godine dođe Josafat car Judin k caru Izrailjevu.

3. I reče car Izrailjev slugama svojim: ne znate li da je naš Ramot u Galadu? A mi ne radimo da ga uzmemo iz ruku cara Sirskoga.

4. I reče Josafatu: hoćeš li ići sa mnom na vojsku na Ramot Galadski? A Josafat reče caru Izrailjevu: ja kao ti, narod moj kao tvoj narod, konji moji kao tvoji konji.

5. Još reče Josafat caru Izrailjevu: upitaj danas šta će Gospod reći.

6. Tada car Izrailjev sabra oko četiri stotine proroka, i reče im: hoću li ići na vojsku na Ramot Galadski ili ću se okaniti? A oni rekoše: idi, jer će ga Gospod dati u ruke caru.

7. A Josafat reče: ima li tu još koji prorok Gospodnji da ga pitamo?

8. A car Izrailjev reče Josafatu: ima još jedan čovjek, preko kojega bismo mogli upitati Gospoda; ali ja mrzim na nj, jer mi ne proriče dobra nego zlo; to je Miheja sin Jemlin. A Josafat reče: neka car ne govori tako.

9. Tada car Izrailjev dozva jednoga dvoranina, i reče mu: brže dovedi Miheju sina Jemlina.

10. A car Izrailjev i Josafat car Judin sjeđahu svaki na svojem prijestolu obučeni u carske haljine na poljani kod vrata Samarijskih, i svi proroci prorokovahu pred njima.

11. I Sedekija sin Hananin načini sebi gvozdene rogove, i reče: ovako veli Gospod: ovijem ćeš pobosti Sirce dokle ih ne istrijebiš.

12. Tako i svi proroci prorokovahu govoreći: idi na Ramot Galadski, i bićeš srećan, jer će ga Gospod dati caru u ruke.

13. A poslanik koji otide da dozove Miheju reče mu govoreći: evo, proroci proriču svi jednijem glasom dobro caru; neka i tvoja riječ bude kao riječ njihova, govori dobro.

14. A Miheja reče: tako da je živ Gospod, govoriću ono što mi Gospod kaže.

15. I kad dođe k caru, reče mu car: Miheja! hoćemo li ići na vojsku na Ramot Galadski ili ćemo se okaniti? A on mu reče: idi, bićeš srećan, jer će ga Gospod dati caru u ruke.

16. A car mu reče: koliko ću te puta zaklinjati da mi ne govoriš nego istinu u ime Gospodnje?

17. Tada reče: vidjeh sav narod Izrailjev razasut po planinama kao ovce koje nemaju pastira; jer reče Gospod: ovi nemaju gospodara; neka se vrate svak svojoj kući s mirom.

18. Tada reče car Izrailjev Josafatu: nijesam li ti rekao da mi neće prorokovati dobra nego zlo?

19. A Miheja mu reče: zato čuj riječ Gospodnju; vidjeh Gospoda gdje sjedi na prijestolu svojem, a sva vojska nebeska stajaše mu s desne i s lijeve strane.

20. I reče Gospod: ko će prevariti Ahava da otide i padne kod Ramota Galadskoga? I jedan reče ovo a drugi ono.

21. Tada izide jedan duh i stavši pred Gospoda reče: ja ću ga prevariti. A Gospod mu reče: kako?

22. Odgovori: izaći ću i biću lažljiv duh u ustima svijeh proroka njegovijeh. A Gospod mu reče: prevarićeš ga i nadvladaćeš, idi i učini tako.

23. Zato sada eto, Gospod je metnuo lažljiv duh u usta svijem tvojim prorocima, a Gospod je izrekao zlo po te.

24. Tada pristupi Sedekija sin Hananin, i udari Miheju po obrazu govoreći: kuda je otišao duh Gospodnji od mene da govori s tobom?

25. A Miheja mu reče: eto, vidjećeš u onaj dan kad otideš u najtajniju klijet da se sakriješ.

26. Tada car Izrailjev reče: uhvati Miheju i odvedi ga k Amonu zapovjedniku gradskom i k Joasu sinu carevu;

27. I reci im: ovako veli car: metnite ovoga u tamnicu, i dajte im po malo hljeba i po malo vode dokle se ne vratim u miru.

28. A Miheja reče: ako se vratiš u miru, nije Gospod govorio preko mene. Još reče: čujte, svi narodi!

29. I otide car Izrailjev s Josafatom carem Judinim na Ramot Galadski.

30. I reče car Izrailjev Josafatu: ja ću se preobući kad pođem u boj; a ti obuci svoje odijelo. I preobuče se car Izrailjev i otide u boj.

31. A car Sirski zapovjedi vojvodama, kojih bijahu trideset i dvije nad kolima njegovijem, i reče: ne udarajte ni na maloga ni na velikoga, nego na samoga cara Izrailjeva.

32. I kad vojvode od kola vidješe Josafata, rekoše: zacijelo je car Izrailjev. I okrenuše se na nj da udare; ali Josafat povika.

33. A vojvode od kola vidješe da nije car Izrailjev, te otstupiše od njega.

34. A jedan zastrijeli iz luka nagonom, i ustrijeli cara Izrailjeva gdje spuča oklop. A on reče svojemu vozaču: savij rukom svojom i izvezi me iz boja, jer sam ranjen.

35. I boj bi žestok onoga dana; a car zaosta na kolima svojim prema Sircima, pa umrije uveče, i krv iz rane tecijaše u kola.

36. I prođe glasnik po vojsci o zahodu sunčanom govoreći: svak u svoj grad, i svak u svoju zemlju.

37. Tako umrije car, i odnesoše ga u Samariju; i pogreboše cara u Samariji.

38. A kad prahu kola na jezeru Samarijskom, lizaše psi krv njegovu, tako i kad prahu oružje njegovo, po riječi koju reče Gospod.

39. A ostala djela Ahavova i sve što je učinio, i za kuću od slonove kosti koju je sagradio, i za sve gradove što je sagradio, nije li to zapisano u dnevniku careva Izrailjevijeh?

40. Tako počinu Ahav kod otaca svojih, i na njegovo se mjesto zacari Ohozija sin njegov.

...

Psalam 136 - Pravoslavno pjevanje

Slava Bogu uz ovo nebesno pjesmeno hvaljenje

Псалам 136

1. Славите Господа, јер је добар; јер је довијека милост његова;

2. Славите Бога над боговима; јер је довијека милост његова.

3. Славите господара над господарима; јер је довијека милост његова;

4. Онога, који један твори чудеса велика; јер је довијека милост његова;

5. Који је створио небеса премудро; јер је довијека милост његова;

6. Утврдио земљу на води; јер је довијека милост његова;

7. Створио велика видјела; јер је довијека милост његова;

8. Сунце, да управља даном; јер је довијека милост његова;

9. Мјесец и звијезде, да управљају ноћу; јер је довијека милост његова;

10. Који поби Мисир у првенцима његовијем; јер је довијека милост његова;

11. Изведе из њега Израиља; јер је довијека милост његова;

12. Руком крјепком и мишицом подигнутом; јер је довијека милост његова;

13. Који раздвоји Црвено Море; јер је довијека милост његова;

14. И проведе Израиља кроз сред њега; јер је довијека милост његова;

15. А Фараона и војску његову врже у Море Црвено; јер је довијека милост његова;

16. Преведе народ свој преко пустиње; јер је довијека милост његова;

17. Поби цареве велике; јер је довијека милост његова;

18. И изгуби цареве знатне; јер је довијека милост његова;

19. Сиона цара Аморејскога; јер је довијека милост његова;

20. И Ога цара Васанскога; јер је довијека милост његова;

21. И даде земљу њихову у достојање; јер је довијека милост његова;

22. У достојање Израиљу, слузи својему; јер је довијека милост његова;

23. Који нас се опомену у понижењу нашем; јер је довијека милост његова;

24. И избави нас од непријатеља наших; јер је довијека милост његова;

25. Који даје храну свакому тијелу; јер је довијека милост његова;

26. Славите Бога небескога; јер је довијека милост његова.

Knjiga tewhid.blogspot

Pdf knjiga bloga https://tewhid.blogspot.com/

https://drive.google.com/file/d/1LLrJgftI8kf6LjG01z65mFftnSUy9klC/view?usp=sharing

Onaj u koga su ruke čiste i srce nedužno...

PSALAM 24 (23)

(4) Onaj u koga su ruke čiste i srce nedužno: duša mu se ne predaje ispraznosti, i ne kune se varavo. (5) On blagoslov prima od Jahve i nagradu od Boga, Spasitelja svoga. (6) Takav je naraštaj onih koji traže njega, koji traže lice Boga Jakovljeva.




 

Potreba za povremenim povlačenjem iz društva

„I ona zanese i bremenita se skloni daleko negdje.“ 

(Kur'an, sura Merjema, ajet 22.)

Čovjekovo duhovno zrenje zavisi od spoznaja koje stječe, a jedan način spoznavanja podrazumijeva usvajanje odgovarajućih informacija.

Ipak, informacije koje se usvajaju, samo su jedan dio duhovnoga zrenja, te, kao ni bilo koje drugo sredstvo, ne bi smjelo postati svrha sâmome sebi.

Bez obzira na ono što se sazna, čovjeku je potrebno, u određenim periodima, povući se jedno vrijeme, „odvojiti se“ privremeno od izvora podataka kojima je izložen. Srce i razum su takvi, bez obzira na okolnosti, potreban je protok vremena da bi se stekla autentična spoznaja. Konstantna izloženost podacima, činjenicama i zaključcima koje su donijeli drugi, bez ikakve sumnje – spriječava osobu da stekne vlastitu spoznaju problema o kojemu promišlja.

U besprekidnom prihvatanju informacija i spoznaja koje prenose drugi, osoba dolazi u opasnost, prvo, ugušiti vlastitu spsobnost promišljanja, te, drugo, i te druge lištiti jednoga novog iskustva, nuđenja vlastitoga razumijevanja stvarnosti.

Časni Hâtim el-Esamm jedne je prilike rekao:

„Zamisli da su ljudi poput vatre. Nemoj im se približavati izuzev ako imaš opravdanu potrebu za tim. A kada im se primakneš, budi na oprezu, kao što si oprezan u blizini vatre.“

Izbjegavanje vlastitoga promišljanja, može sagorjeti i toga čovjeka, ali i on, nesvjesno, može sagorjeti druge.

Uzvišeni Allah sve što je živo, stvorio je na principu vode. Stoga je najutentičniji izraz svakoga živog stvorenja – pojava njegovoga originalnog oblika vode.

U jednoj predaji, blagoslovljeni poslanik Muhammed rekao je:

„Sedmero će Allah prekriti Svojom sjenom, na Dan kada neće biti druge sjene doli Njegove: pravednoga vladara, mladića koji je odrastao u ibadetu (robovanju) prema svome Gospodaru, čovjeka čije je srce vezano za džamije, dvoje koji se vole u ime Allaha, radi Njega se sastaju, i radi Njega se razilaze, čovjeka koga zovne žensko, lijepo i plemenitog porijekla, a on kaže: 'Ja se bojim uzvišenoga Allaha.', čovjeka koji dijeli sadaku ali na način da sakrije to da dijeli, i to do te mjere da mu ljevica ne zna šta to dijeli desna ruka, čovjeka koji u osami spomene Allaha, pa mu iz očiju krenu suze.“

(hadis bilježe Buharija i Muslim, a prenosi časni Ebu Hurejre)

 http://www.znaci.com/